U Srbiji ne postoji vizija privrednog razvoja odnosno kvalitetni strateški dokumenti, kao i sistemi pomoću kojih se njihovo sprovođenje stavlja u pogon. Takvi dokumenti i sistemi postoje u, recimo, bivšim centralno-planskim privredama koje su danas članice EU, a pogotovo na zapadu. Tamo nove Vlade ne poništavaju već uložena sredstva u ostvarivanje vizije prethodne Vlade, čak ni kad su njihovim izborom glasači jasno izabrali da se vizija menja. Taj nedostatak vizije je jedan od najvećih problema i najvećih pretnji razvoju Srbije – kaže u intervjuu za sajt NALED-a Kori Udovički, predsednica Centra za visoke ekonomske studije, koja će 2. novembra u hotelu Metropol zajedno sa nestranačkim kolegama iz prvih vlada nakon 2000. govoriti na konferenciji „100 dana Vlade: Prvi rezultati“ u organizaciji NALED-a i Balkanske mreže za istraživačko novinarstvo (BIRN).

*Kad uporedite aktuelne trendove u svetu i naše ekonomske pokazatelje da li postoji opasnost da zapadnemo u neki teži scenario?

Mislim da nam prete dve vrste opasnosti. Kratkoročna opasnost nam preti ako ne usvojimo i dosledno sprovedemo ovakav budžet ili već šta bude dogovoreno sa MMF-om. Ako se to ne desi nama stvarno preti krah. Vrlo je lako preći tu granicu i mi smo joj jako blizu. To je kao ivica noža, budete na uzlaznoj putanji, a onda kada pređete ivicu zapadate u potpuno drugačiju stvarnost. Još uvek smo na onoj strani gde možemo da se zadužimo, investiramo i podstičemo rast. Sa vrlo malo loših poteza i loše sreće možemo da se nađemo u dužničkoj krizi gde dug kreće da raste eksponencijalno, a cela privreda implodira, to je strašan začarani krug — grčki scenario. Blizu smo toga, ali ćemo se udaljiti ako se ovakav budžet bude usvojio i sprovodio, uključujući i to da država plaća u roku od 45 dana. Dugoročni problem je problem dugoročnog rasta. Nalazimo se u negativnom ekonomskom okruženju. Moguće je da svet ponovo zapadne u recesiju. Srbija može još više da se uruši, ali ima i šanse da napravi zaokret. Čvrsto verujem da bi i u ovakvim ekonomskim uslovima bitno bolje upravljanje privredom i državom dovelo do znatno boljih ekonomskih trendova. Vidimo jednu pritoku stranih investitora zato što Srbija ima puno neiskorišćenih resursa koji su trenutno jeftini, ali tim javašlukom i burazerstvom, nedostatkom vizija, rasipanjem sredstava tako što se neki interes pomogne finansijski umesto da se ista ta sredstva upotrebe za poboljšanje uslova za mnoga preduzeća, smanjujemo produktivnost i privlačnost resursa koje imamo. Naša država je neproduktivna. Ne mislim da bi trebalo da se naša država smanji ali bi trebalo da se učini korisnijom.

* Da li prepoznajete neku vrstu kontinuiteta u merama za izlazak iz krize kada se uporede sa potezima prethodne vlade?

Ono gde postoji vrlo bitan raskid kontinuiteta u odnosu na prethodnu Vladu jeste predloženi budžet za 2013. koji predstavlja dobar zaokret u makroekonomskom smislu. Važno je prepoznati da je prethodna Vlada u početku vrlo dobro odgovorila na udar ekonomske krize, bila je po tome zapažena među inostranim posmatračima. Međutim, negde oko 2010-2011. kapacitet te Vlade da održava makroekonomsku disciplinu, da radi na potrebnim, teškim, a nepopularnim merama za oživljavanje privrednog razvoja je nekako bio istrošen, a pred same izbore je zaista došlo do jako velikog i štetnog popuštanja. Rebalans budžeta je na neki način priznao to popuštanje, pomalo i dodao, zbog ispunjenja nekih predizbornih obećanja. Novim merama se možda neće postići baš prepolovljavanje budžetskog deficita, ali u svakom slučaju, ako se predviđeni program ostvari, zajedno sa već donetim poreskim merama, on vodi ka fiskalnom zatezanju. Ako se te mere ostvare onda ćemo biti na putu stabilizacije i izlaska iz jedne vrlo rizične zone u kojoj se trenutno nalazimo. Nema vizije, ali ima promene u retorici da bi uloga države trebalo da bude veća. Ta retorika je sa jedne strane opravdana, a sa druge strane opasna.

*Smatrate li da smo preduboko „zagazili“ sa mešanjem države u privredne tokove imajući u vidu koliko se i u razvijenim zemljama lome koplja oko prave mere kada je reč o državnom intervencionizmu?

Trenutno ni jedna politička opcija u Srbiji ne nudi, nije opredeljena, za izgradnju nekog jasnog ekonomskog modela. Globalna klima po pitanju državnog intervencionizma promenila se se sa finansijskom krizom koju mnogi vide kao krah onog vida slobodnog kapitalizma koji smo imali u prethodne dve decenije. Opravdano je i potrebno da privreda i država mnogo više sarađuju i da se država zapita kako može da ubrza privredni rast. Međutim, to je i opasno, a pogotovo ovako kako vidim da retorika teče kod nas, s obzirom da ne vidim da se radi na pripremi odgovarajućeg institucionalnog okvira za takvu intervenciju.
Normalno je da u jednoj tržišnoj privredi država i privrednici mnogo više komuniciraju i sarađuju. Dobro je što je nova Vlada uspostavila Savet za privredni oporavak. Bilo bi još bolje da je on reprezentativniji, ili da bar postoji verodostojno opredeljenje da se saveti tog Saveta stavljaju na proveru šire privredne i profesionalne javnosti. Čini mi se da kad kažemo da država mora više da uradi i kada privrednici govore da im treba pomoć da se misli na jedan primitivan i često vrlo destruktivan obrazac jednostavnog presipanja državnih sredstava od poreskih obveznika ka nekim privrednicima. Ako ta pomoć podrazumeva da nekome date sredstva, a nekome ne date, to je presipanje. Ponekad je i to neophodno kad je u pitanju strateški sektor ili kada propadanje nekog sistema preti da povuče za sobom maltene celu privredu. Takve primere kod nas baš ne vidim. Ono gde je nama potrebna intervencija države jeste da se bolje razumeju prepreke i obezbede uslovi za rad privrede koje često nameće sama država. To je, naravno, teško učiniti bez vizije o kojoj sam govorila jer kako da odlučite na šta da usredsredite pažnju, resurse, pa čak i pomoć, ako ne znate kuda zemlja ide i šta joj je prioritet? Onda se naravno završi sa time da se pomaže onaj ko vam je najbliži, ko vas inspiriše ili ko vam plaća stranku... Do sada smo viđali da se sa smenom ministara često menjaju čitavi koncepti, a da nije promenjena ni stranka koja drži ministarstvo, a kamoli Vlada. Znači, ni deklarisanje vizije nije dovoljno. Privrednici moraju da veruju da će se ona ostvarivati, da će suština da opstane čak i posle promene vlade. E toga nema i to stvara ogromnu neizvesnost i prilikom rešavanja tekućih problema, ali i prilikom odlučivanja svakog privrednika u šta je spreman da stavi novac u uverenju da će posle nekog vremena to da donese zaradu.

*Srbija ima strategije privrednog razvoja od 2006. do 2012. i od 2010. do 2020. ali nijedna nije ostvarena. Kako na to da gledamo?

Strategija vrši funkiju samo ako ima kredibilitet, ako Vlast i dobar deo javnosti veruju da će se ona sprovoditi. Onda ona predstavlja viziju, koja vodi društvo—i državu i građane ili privrednike. Na vlasti i na vođstvu je da se taj kredibilitet razvije kroz dijalog, uključivanje privrednika, stručne javnosti, civilnog društva, a za neka pitanja čak i opozicija. Takva vlast postaje vođstvo: stvoriti uverenje i opredeljenost da se uradi nešto što ima smisla. Nama to nedostaje. Naše strategije za sad često više zvuče kao spiskovi želja. Verujem da kada bismo seli i počeli da sabiramo troškove pretpostavljene u strategijama koje je jedna ista vlast usvojila u toku više godina, da bismo videli da se ne mogu isfinansirati što vam govori da sama institucija koja ih je usvajala nije verovala u njihovu realizaciju.

*Da li imamo previše polarizovane opcije na političkoj sceni da bi se dogovorili oko vizije?

Po sadržaju naše opcije nisu jako polarizovane. Vratila sam se u Srbiju na vreme da pratim izbornu kampanju i bila sam iznenađena u kojoj meri, kada je reč o ekonomskim pitanjima, nije bilo suprotstavljenosti. Uglavnom se nudio populizam, ko veštije a ko manje vešto. Problem i jeste u tome što se ne razgovara o sadržaju. Mislim da razlike u ekonomskoj politici ne bi bile velike ni kada bi se razgovaralo o sadržaju, veći deo našeg političkog spektra komotan je u nekakvoj social-demokratiji, bar načelno. Onda bi se stranke mogle razlikovati po tome koliko ozbiljno sprovode sadržaj o kom pričaju i kakvi su im rezultati.

*Da li vidite kapacitet i jedne i druge strane da sprovedu neku viziju, u ljudstvu na primer?

To je mnogo zanimljiva tema. Sarađujući sa predstavnicima 25 vlada u regionu primetila sam da nisu premijeri i ministri u drugim zemljama kvalitetnije individue u odnosu na naše—naprotiv. Čak ni u odnosu na ovu vladu za koju znamo da ima manji imidž profesionalnosti i kapaciteta nego prethodna. Ono po čemu se mi razlikujemo u odnosu na svih 25, (osim možda nekih bivših jugoslovenskih republika) jeste po tome što naši ministri misle da ne moraju da poštuju, ni da pitaju!, ničije mišljenje. U drugim zemljama ko god dođe na vlast polazi od toga da postoji državna služba i u njoj profesionalci. Oslanjaju se i na savete međunarodnih institucija, na koje se oslanjamo i mi, ali kod njih je to na otvoreniji način. Kod njih sam često videla usvajanje i promišljanje onoga što dolazi sa strane odnosno upotrebljavanje resursa stranih razvojnih institucija na način koji kod nas najčešće nije praksa. Ne volim da insistiram na nacionalnim karakteristikama, ali ponekad mi se čini da je „ja sve znam i ne moram nikog ništa da pitam“ stvarno „srpska“ osobina. To je povezano i sa ovim nedostatkom vizija i strategija o kojima sam govorila. Ne može do trajne vizije da dođe sam pojedinac. Moraju da postoje konsultacije, timski rad. E, timski rad nam ide teško. Stoga smo osuđeni, ograničeni, na domete koje može da postigne pojedinac, ili skup pojedinaca. Po tom pitanju moramo nešto da učinimo. Moramo da promenimo - ne volim tu reč da koristim - mentalitet.

*Da li mislite da političari dovoljno slušaju predloge koje nudi nezavisni civilni sektor? Vidi se da postoji spremnost, ali da li očekujete da će prerasti u praksu?

Mislim da ima prostora za mnogo više komunikacije i saradnje, ali da tu odgovornost za napredak leži na obe strane. Imamo problem što smo u vreme samoupravljanja planiranje i promišljanje premestili u samoupravne organe, a onda smo te oorgane ukinuli i ostavljeni smo sa administracijom bez kapaciteta . Treba da bude više dijaloga i razrade koncepata kako sa profesijom, tako i sa širim civilnim durštvom. Onda kada se civilno društvo dobro organizuje može da deluje i na zakonodavstvo i na državu. Ne bi bilo fer da to ne priznamo. Dobar primer za to je onaj pokušaj izbacivanja Darvina iz knjiga koji nije trajao ni pet minuta. Drugi je vrlo skorašnji gde moramo NALED-u da odamo priznanje za vrlo ozbiljnu i uticajnu kampanju u vezi sa parafiskalnim nametima. Skup mera je bio dobro pripremljen, dobro je bilo organizovano poborništvo za njih, i nije bilo razloga da ih Vlada ne usvoji. Ono gde bi posebno trebalo da se organizujemo kao civilno društvo, zajedno sa medijima, jeste da zaista ne dozvoljavamo, da postane neprihvatljivo da se rade brze izmene zakona, skraćene javne rasprave. To se prečesto dešava. Ponekad baš zato što vlasti ne žele da dođe do velike rasprave. To se često dešava zbog vrlo loše organizacije vlasti, u kojoj se odgovara na pritiske, potroši se suviše vremena i energije na neke političke teme i onda se odjednom vidi da je pet do 12 za nešto što je moralo ranije da se odradi. Tako usvojeni zakoni imaju vrlo ozbiljne propuste, a onda izazivamo probleme koji nastaju zbog nesprovodivih zakona.

*Kakvu pomoć i koliki obim te pomoći možemo da očekujemo iz inostranstva, što od međunarodnih institucija što od naših ljudi?

Prema Srbiji ima mnogo više dobre volje da se pomogne i od strane međunarodnih institucija i od strane naše dijaspore nego što uspevamo da iskoristimo. Kada je reč o stranoj pomoći jačanje našeg kapaciteta da promišljamo strategije i da koristimo profesionalno znanje stranih institucija omogućilo bi nam da od njih izvučemo mnogo više. Mi i ono zajmova što dobijemo ne možemo da pokrenemo jer nemamo spremne projekte, imamo slabu unutrašnju organizaciju i nemamo viziju. Kada je reč o dijaspori imamo taj problem što bi mnogi ljudi želeli da, ako ne da se baš vrate, a ono da barem neki posao daju našoj firmi. Ali ih muči osećaj neizvesnosti koji se javlja zbog nepouzdanosti kako srpskih institucija, tako i pojedinaca. Čini mi se da se ta kultura ne držanja reči pogoršala u prethodnih nekoliko godina, možda baš predvođeno ponašanjem države. Pa kod nas je država najveći neplatiša! To je u svetu nezamislivo. Zato ljudi iz dijaspore zalažu ličnu reputaciju u saradnji sa nekom našom institucijom samo kad imaju vrlo jakih i ličnih garancija da će dogovoreno biti ispunjeno. To se odražava na sve što radimo i to je veliki problem. Ja sam to nedavno nazvala burazerska država. Treba videti da li će ova vlada učiniti nešto da to smanji. Za sada nisam videla nikakve poteze u tom pravcu.

*Sada kada gledate sa veće vremenske distance da li i dalje čvrsto stojite iza odluke da ne ostanete na visokom položaju u UN i da se vratite u Srbiju?

Mene ljudi često pitaju zašto sam se vratila u Srbiju. Pravo pitanje je zašto sam odlazila. Dva puta sam odlazila, 1985. na poslediplomske studije i 2007. kada mi je ponuđena visoka pozicija u Programu za razvoj UN. Oba puta sam odlazila jer sam mislila da ću tako mnogo da naučim, a zatim da mogu naučeno da primenim ovde. Nikad mi nije bio cilj da pravim karijeru napolju.