Autor: Ivan Radak
Nisam mislio da nešto prozborim na ovu temu tako brzo, ali nateralo me je jucerašnje obraćanje javnosti gospodina Željka Ožegovića na stranicama Danasa. Potpisan kao bivši clan Izvršnog odbora Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj u svom tekstu pozvao je na ubrzavanje reformi, da se iskoristi već urađeno na utvrđivanju i otklanjanju suvišnih procedura i tome slično (uzgred je i lično deo administracije koja bi po tom pitanju trebalo nešto da uradi).
Međutim, problem je što se državni organi, za bilo šta, uglavnom pozivaju na ovaj naćin. Stidljivo, u rukavicama što bi se reklo. Niko iz NALED-a, ni bivši ni sadašnji, ne žele da se zamere državnim organima, očigledno (a to nije slučaj samo sa NALED-om). Kažu, problem s našim institucijama jeste to što su veoma osetljive na kritiku, čak i kada je na mestu.
Zato su tu mediji da kažu šta se reći mora. Da je ovde sve stvar marketinga.
NALED je svoju Sivu knjigu, sa 250 predloga za otklanjanje suvišnih procedura u administraciji, objavio još u oktobru prošle godine. Kako navodi Ožegović, a i ljudi iz NALED-a potvrđuju, državni organi ispunili su - JEDAN. Svaka čast. Umesto da se pozabave ovom knjižicom i promene šta treba promeniti, pokrenuli su svoju akciju, Sveobuhvatnu reformu propisa. I pritom su dali rokove. Do septembra skupljaće predloge propisa koji treba da prođu analizu i potom ih analizirati. Do kraja oktobra dobićemo nacrt preporuka šta ukloniti, a šta menjati. Polovinom decembra planirana je predaja preporuka Vladi, a 30. decembra ističe rok za njihovo usvajanje. Posle toga, a posle toga je sledeća godina, kreće čuveno giljotiniranje propisa.
Od oktobra do sledeće godine (što je veoma širok pojam u Srbiji) - izgubljeno vreme. Kao da toga imamo na pretek. A zašto? Da bi se reklo, evo mi smo ovo osmislili i mi smo to sproveli i tako dalje. Odnosno, da bi se neki ministar pohvalio, na više televizija i u više novina i u više navrata, razume se. Da se ubere neki poen jer u Srbiji svaki čas mogu da iz zasede „iskoče“ neki izbori. Znaju ljudi iz NALED-a da ljudi koji vode SRP znaju Sivu knjigu napamet. I znaju da će sve što je u knjizi navedeno kao problematično uvrstiti i u svoje preporuke Vladi (i još nešto preko toga, nadamo se).
Problem je u tome, a to je i navedeno u Sivoj knjizi, što primena većine tih preporuka ne zahteva veliku muku za državne organe niti iziskuje velika novčana sredstva. Zar treba da čekamo godinu i više dana da se donese odluka da šalterski službenik ne može da ustane i ode na pauzu kad poželi, da se utvrdi ko ga menja kada je na odmoru ili bolovanju… Na našu radost, postoje izbori, pa da ocenimo da li je vredelo čekati.
Podaci iz Sive knjige pokazuju da je za prijavu radnika u proseku potrebno četiri i po sata i 1.179 dinara, za promenu sedišta privrednog subjekta šest sati i 3.791 dinar, a za izdavanje potvrde o plaćenom porezu dva sata i 15 minuta i 676 dinara. Na nivou cele privrede to je gubitak od 1,83 milijarde dinara. Toliko vremena ustvari potroši radnik obučen za administrativne poslove, a gde su oni privrednici koji takvog zaposlenog ne mogu sebi da priušte. Oni gube daleko više vremena.
Dok svi ne skinu rukavice i kažu kako jeste, nema ozbiljnog posla u ovoj zemlji. Zato će poziv za „sinergijom svih zainteresovanih strana“ da bi se dobila ekonomska utakmica, mnogima delovati manje ozbiljno (da ne kažem smešno) nego što jeste. Utakmica zaista traje, odnosno primiče se kraju, a mi gubimo.